Back to main page | Back to home page  

 

THE FOURTEENTH SLAVIC NATION – (FROM THE FLAG OF THE SLAVIC UNION)

WEST SLAVSLUSATIAN SORBS

( deutsch )

WESTSLAVEN .. SORBEN

Luzica heisst Lausitz. Die zweisprachige Region ist das Siedlungsgebiet der Sorben im Osten Deutschlands und gliedert sich in Ober- und Niederlausitz. Die Oberlausitz ist auch die Landschaft der ausgedehnten Teichgebiete und Heideflächen, geprägt durch Wasser und Sand ist sie eine alte Kulturland-schaft. Die Region zeichnet sich durch ihr vielfältiges Erscheinungsbild und ihren Reichtum an Tier- und Pflanzenarten aus. Das macht sie in Europa einzigartig. Ihre wertvollsten Gebiete werden im Biosphären-reservat Oberlausitzer Heide- und Teichlandschaft unter Obhut der UNESCO geschützt. Die Lausitz ist aber auch eine Landschaft der extremen Gegensätze. Durch den Abbau von Braunkohle bis in die heutige Zeit und anschließender Rekultivierung der Abbauflächen erträgt sie geduldig die ständigen Veränderungen durch den Menschen

Die Sorben (obersorb. Serbja, niedersorb. Serby, lateinisch Surbi, Surabi bzw. Sorabi, auch Wenden – dieser Ausdruck, obwohl in der Vergangenheit überwiegend negativ besetzt, wird dennoch als Eigenbezeichnung von den Niedersorben verwendet) sind ein kleines westslawisches Volk, das in Deutschland als nationale Minderheit anerkannt ist. Die Heimat der Sorben ist die Ober- und Niederlausitz in den deutschen Bundesländern Sachsen und Brandenburg.

Die Oberlausitz (obersorb. Hornja Łužica, niedersorbisch: Górna Łužyca, lat. Lusatia superior) ist eine Region, die zum größten Teil zu Sachsen, sowie zu kleineren Teilen zu Polen und Brandenburg gehört. In Sachsen umfasst die Oberlausitz in etwa die Landkreise Kamenz, Bautzen, Löbau-Zittau und den Niederschlesischen Oberlausitzkreis, sowie die beiden kreisfreien Städte Görlitz und Hoyerswerda. In Brandenburg gehört der südliche Teil des Landkreises Oberspreewald-Lausitz zur Oberlausitz (früher Kreis Senftenberg), der Städte wie Ruhland und Ortrand umfasst. Der seit 1945 polnische Teil der Oberlausitz zwischen den Flüssen Neiße und Queis gehört administrativ zur Woiwodschaft Niederschlesien (poln. Dolnośląskie).

Die alte Hauptstadt der Oberlausitz war Bautzen. Größte Stadt der Region ist das zwischen Deutschland und Polen geteilte Görlitz-Zgorzelec. Ihren Namen hat die Oberlausitz Ende des 15. Jahrhunderts von ihrem nördlichen Nachbarland Niederlausitz bekommen. Ursprünglich wurde nur dieses Lausitz genannt, was sich vom dort lebenden sorbischen Volksstamm der Lusici ableitete. Später wurde der Name auch für das so genannte Land Budissin übernommen. Von da an unterschied man zwischen Ober- und Niederlausitz. Deshalb werden beide Länder zusammen im Plural als die Lausitzen bezeichnet.

Die beiden sorbischen Sprachen (historisch auch Wendisch, wendische Sprachen genannt; obersorbische Selbstbezeichnung serbšćina, serbska rěč, niedersorbisch serbšćina, serbska rěc gehören zur Gruppe der westslawischen Sprachen. Die Wissenschaft von den sorbischen Sprachen wird als Sorabistik bezeichnet. Man unterscheidet zwei Schriftsprachen, die wiederum in mehrere Dialekte zu untergliedern sind:

Die Niederlausitz (niedersorbisch: Dolna Łužyca, obersorbisch: Delnja Łužica, poln.: Dolne Łużyce, lat. Lusatia inferior) ist eine Region im Süden des Landes Brandenburg, im Nordosten des Landes Sachsen und im Westen Polens. Sie grenzt im Süden an die Oberlausitz und an Niederschlesien. Ihr Zentrum ist die Stadt Cottbus. Die Niederlausitz hat einen sorbischen Bevölkerungsanteil.

Die Niederlausitz gehört zum norddeutschen Tiefland. Durch die Niederlausitz zieht sich der Lausitzer Grenzwall, ein Teil des südlichen Landrückens, der sich nordwestlich im Niederen Fläming fortsetzt. Es handelt sich um die Hauptendmoräne des Warthestadiums der Saaleeiszeit. Die höchste Erhebung des Lausitzer Grenzwalls beträgt 167 m. Der Südliche Landrücken stellt hier eine Wasserscheide dar. Entlang einer breiten parallelen Linie durch Finsterwalde entspringen kleine Flüsse und Bäche, die nach Norden fließen und meist im Spreewald in die Spree münden. Durchbrüche haben die von Süden kommenden Flüsse Dahme, Spree und Neiße geschaffen. Südlich des Lausitzer Grenzwalls schließt sich das Urstromtal der Schwarzen Elster an.

Niedersorbisch (auch Niederwendisch; dolnoserbski  ist eine in der Niederlausitz gesprochene slawische Minderheitssprache. Es ist eine der beiden sorbischen Schriftsprachen, die andere ist Obersorbisch.

Niedersorbisch wird in und um Cottbus in Brandenburg gesprochen. Straßenschilder in dieser Region sind normalerweise zweisprachig, und in Cottbus gibt es ein Gymnasium, das sich für den Erhalt und die Pflege der niedersorbischen Sprache und Kultur einsetzt.

 

( polski )

SŁOWIANIE ZACHODNI - SERBOŁUŽYCZANIE

Serbołużyczanie, Łużyczanie, Serbowie łużyccy, nazwa własna: grnłuż. (Łužisky) Serbja, dlnłuż.(Łužysky) Serby, nazwa niemiecka: Sorben i Wenden (ta ostatnia dotyczy głównie Dolnołużyczan) – naród słowiański, zamieszkujący Łużyce, ziemie leżące na terytorium Niemiec. Historycznie Łużyce obejmują także niewielkie fragmenty terytorium Polski i Czech.

Serbołużyczanie dzielą się na 2 grupy: Górnołużyczanie (Horni Serbja), mówiący językiem górnołużyckim i liczący około 30 000 osób oraz Dolnołużyczanie (Dolne Serby), mówiący językiem dolnołużyckim, w liczbie około 20 000 osób. Część osób z obu grup mówi dialektami pośrednimi między dwoma językami łużyckimi.

Nazwa narodu łączy się prawdopodobnie z polskim słowem pasierb i pierwotnie oznaczała współplemieńca (tego, który ssał mleko tej samej matki). Niewyjaśniona jest kwestia pokrewieństwa Serbów bałkańskich i Serbów łużyckich (zbieżność nazw prawdopodobnie nie jest przypadkowa). Według jednej z hipotez wspólni przodkowie wszystkich Serbów, po opuszczeniu w V wieku swojej prasłowiańskiej ojczyzny rozdzielili się na dwie grupy. Jedna z grup dotarła przez Karpaty na Bałkany, podczas gdy druga (przodkowie Serbołużyczan) osiedliła się nad środkową Łabą. Tę hipotezę potwierdza pewne podobieństwo słownictwa języków łużyckich z językami serbskim i chorwackim. Większość badaczy nie uznaje tego pokrewieństwa za udowodnione. Możliwe, iż nazwa "Serb" rozwinęła się w obu grupach niezależnie. Nazwa "Łużyce" (niem. Lausitz), oznaczająca pierwotnie ziemię bagnistą, pochodzi prawdopodobnie od słowa "ług" (zbiornik wodny, kałuża), wskazując tym samym, że okolica bogata jest w wodę (rozlewiska Łaby i Sprewy).

Osiedlając się nad Szprewą i Nysą Łużycką w VI wieku plemiona serbołużyckie podzieliły się na dwie główne grupy, które swoje nazwy wzięły od cech obszaru, na którym się osiedliły. Łużyczanie (przodkowie Dolnołużyczan), zamieszkujący bagniste rozlewiska dolnej Szprewy, wzięli nazwę od słowa ługi (bagna). Milczanie (przodkowie Górnołużyczan), osiedleni na żyznych glebach wokół górnej Szprewy, nazwę wywodzili od słowa měl' (grunt lessowy). Obie grupy rozdzielał szeroki i bezludny pas puszcz. Pozostałe plemiona zajęły obszar między rzekami Łabą i Soławą.

(русски)

ЗАПАДНИЕ СЛАВЯНЕ .. ЛУЖИЦКИЕ СЕРБЫ

Лужича́не, лужи́цкие се́рбы, со́рбы (нем. Sorben, верхнелуж. Serbja), ве́нды — коренное славянское население проживающее на территории Нижней и Верхней Лужицы — областей, входящих в состав современной Германии.

Современные лужичане — остаток лужицких сербов, или просто сербов, одного из 3 главных племенных союзов так называемых полабских славян, в число которых входили также племенные союзы лютичей (велетов или вельцов) и бодричей (ободритов, ререков или рарогов). Полабские славяне или, по-немецки, венды,в раннем средневековье заселяли не менее трети территории современного немецкого государства — север, северо-запад и восток. В настоящее время все они, за исключением лужичан, полностью онемечены. Этот процесс длился несколько веков, в течение которых население этих, некогда чисто славянских земель, находясь под немецким военно-политическим господством постепенно онемечивалось. Процесс включения полабских и поморских земель в состав германских государств растянулся на период с XII по XIV века. Земли лужичан вошли в состав Франкской империи Карла Великого в IX веке. В начале XI века лужицкие земли были завоёваны Польшей, однако вскоре перешли под власть Мейсенского маркграфства. В 1076 г. германский император Генрих IV уступил Лужицкую марку Чехии. В период нахождения в составе Чешского королевства начался активный процесс германизации региона. В Лужицу массово переселялись колонисты из Германии, получавшие от чешского государства различные торговые и налоговые привилегии. После установления в Чехии династии Габсбургов процессы онемечивания славянского населения ускорились. В XVII веке лужицкие земли были уступлены Саксонии, а в XIX веке вошли в состав Пруссии, с 1871 г. — в составе Германской империи

Изображение:Lusatia in Europe.png

Лужица на карте Европы

Лужичане — последняя сохранившаяся этническая общность славян Германии, представители которой используют славянский язык.

 

 

(српски)

ЗАПАДНИ СЛОВЕНИ ЛУЖИЧКИ СРБИ

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Łužisky Serbja, доњолужичкосрпски: Łužysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица или Сорбенланд (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.

Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.

Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од II до IV века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ. Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави.

Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.

Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку експанзију.

Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана.

Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена цела лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу као и друге мање значајне. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски краљ Мјешко II Пјастовић 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из БудишинаЮ

Такви догађаји су у историји Лужичких Срба трајали вековима, али је у тим трагичним, тешким и судбоносним временима такође било и другачијих примера.

 

( Български )

ЗАПАДНИ СЛАВЯНИ .. ЛУЖИШКИТЕ СЪРБИ

Лужишките сърби (сорбите, лужичаните) са славянска общност, наброяваща около 100 000 души, които живеят в югоизточните части на Германия. Те са наследници на доста по-многобройните в миналото славяни, населявали районите на Дрезден, Лайпциг и Берлин през ранното средновековие. Лужичаните се делят на горнолужичани и долнолужичани, а съответно и езикът има горнолужишка и долнолужишка форма. Самите лужичани се наричат sorby, а езика си - sorbski. Преобладаващата религия е протестантството.

За разлика от ободритите, от които в края на 19 век в Люнебургската пустош останал само един старец, който знаел на славянски език само молитвата „Отче наш“, част от полабските сърби успяла да се съхрани езика и самосъзнанието си до наши дни. През 1945 година броят им е около 500 000.

 ( česky )

ZÁPADNI SLOVANÉ .. LUŽIČTI SRBOVÉ

Lužičtí Srbové jsou malý západoslovanský národ obývající jihovýchodní část východního Nĕmecka, historicky zvanou Lužice. Používají dva samostatné spisovné jazyky: hornolužitčinu (též hornolužická srbština, horní lužická srbština ) a dolnolužitčinu (též dolnolužická srbština, dolní lužická srbština).

Srbové (nejedná se o jihoslovanské Srby) osídlili území Lužice v době stĕhování národů. Území bylo v 10. století dobyto a kolonizováno nĕmeckou šlechtou (epanzi zahájil východofranský král Jindřich I. Ptáčnik, Srbové tak ztratili samostatnost. Ve strědověku platila různá omezení a zákazy srbského jazyka. Po reformaci nastala mírná liberalizace. Vznikl psaný jazyk – i když tedy ve třech variantách: dolnosrbsky, hornosrbsky – evangelicky, hornosrbsky – katolicky.

1815 bylo území Srbů nově rozděleno. Dolni Lužice a severovýchod Horni Lužice připadly Slezsku a Braniborsku, které v byly v té době pruskými provinciemi; zbytek Horní Lužice zůstala Sasku. V Sasku se k Srbům v zásadě uplatňoval liberálnější přístup, v Prusku většinou tvrdší.

Ve 40. letech 19. století výrazně zesílilo národní vědomí Srbů a vyústilo v srbské národní obrození. Inspiraci lze hledat ve dvou pramenech. Prvním byl německý romantismus a německý nacionalismus, který panoval po Napoleonských válkách a který se přenesl také na Srby. Druhým byla idea součásti ve velkém ´slovanském společenství národů´ a slovanská romantika. Objevuje se silná vazba k česko-slovenskému národnímu obrození. Vydávají se první noviny, v saské Horní Lužici se šíří zakládací vlna různých společností a sdružení.

K revolučním bojům z roku 1848 se Srbové nepřipojili. Po potlačení drážďanského povstání byly některé požadavky Srbů splněny. Jako příklad může sloužit výuka v srbštině na gymnáziu v Budyšině (Bautzen) nebo bohoslužby v hlavním městě – Drážďanech. V Prusku byla srbština opět masivně omezena.

V poslední třetině 19. století probíhá silná asimilace srbského obyvatelstva, většina Srbů již vyrůstá dvoujazyčně.

Roku 1912 byla založena dodnes existující Domowina jako zastřešující organizace srbských sdružení. Po porážce Německa v 1. světové válce propagovali některé vůdčí osobnosti Srbů vlastní srbskou správní jednotku, která by pokud možno byla úzce spjata se vznikajícím Československem. Výmarská ústava pak zaručovala neněmeckým částem obyvatelstva svobodný vývoj, ale chyběly zákony, které by jej realizovaly.

V prvních měsících národniho socialismu byl učiněn pokus Srby násilně integrovat. Chytrým vedením jako jediná organizace přežila Domowina, která odporovala všem pokusům Srby integrovat jako slovansky mluvicí Němce do nacistického konceptu. NSDAP roku 1937 Domowinu zakázala. Byly připravovány plány na vysídlení srbského obyvatelstva po konečném vítězství.

Po válce neexistoval jednotný program následujícího vývoje. Srbský národní výbor se sídlem v Praze prosazoval odtržení Lužice od Německa a její připojení k Československu. Znovu obnovená Domowina podporovala myšlenku autonomie Srbů v Lužici. KPD/SED, která mezi Srby však měla zanedbatelnou členskou základnu, bojovala o jejich integraci do budoucí NDR a slibovala rozsáhlou podporu. Do roku 1948 byli Srbové výrazně podporováni z Prahy (gymnázium, tiskárna, rozhlasové pořady, finanční podpora atd.), což byla pro německé komunisty stálá výzva. Roku 1948 přijala saská sněmovna zákon pro ochranu práv Srbského národa.

V době NDR byla vybudována velkorysá síť srbských institucí, která byla ročně podporována vysokými finančními částkami: Institut pro srbský národopis (dnes Serbski institut), Státní ensemble pro srbskou národní kulturu, Nakladatelství Domowina, srbská redakce u Radia DDR, několik základních škol, 2 erweiterte Oberschulen, Srbské národni divadlo). Cenou za tuto v dějinách Srbů jedinečnou podporu byla plná integrace do NDR. Domowina byla zcela pod vlivem SED.

Po roce 1989 se museli i Srbové postavit požadavkům nové politiky. 1989 se utvořilo Srbské národni shromáždĕni. Do r. 1991 byla obnovena Domowina ve stylu, v jakém existovala ve 20. letech. Dolni Lužice je dnes součástí spolkové země Braniborska (Brandenburg), Horni Lužice patří k svobodnému státu (Freistaat – zvl., ale právně ekvivalentní označení spolkové země) Sasku. Síť srbských institucí, která vznikla za NDR pracuje v současnosti dále.

V současnosti si cizinec nejprve povšimne dvoujazyčných názvů. Srbové provozují vlastní studio u televize MDR. Práva Srbů v Sasku dnes zaručuje Ústava svobodného státu Saska, Zákon o právech Srbů ve svobodném státě Sasko z roku 1999 a další právní předpisy.

 

(slovenčina)

ZÁPADNI SLOVANIA LUŽICKI SRBI

Lužickí Srbi sú najmenším slovanským národom. Patria k západoslovanskej vetve. Žijú v Nemecku v povodí horného toku Sprévy (časť územia starej Hornej a Dolnej Lužice. Sú potomkovia Polabských Slovanov, ktorí sa ubránili germanizácii. Dnes sú dvojjazyční (lužíčtina a nemčina), časť hovorí len po nemecky.

Lužickí Srbi obývajú územie Lužice, ktoré leží na území nemeckých spolkových krajín Sasko a Brandenbursko. Od 14. storočia do 17. storočia bolo toto územie súčasťou Českého kráľovstva.

Počet Lužických Srbov sa v súčasnosti odhaduje na 60 000 až 100 000. Väčšina z nich obýva pôvodné územie Lužice, najmä v okolí miest Budišín (Bautzen) a Chotebus (Cottbus).

Počet používateľov lužickej srbčiny sa odhaduje na asi 50 000 tisíc. Lužickí Srbi hovoria dvoma jazykmi:

hornolužická srbčina

dolnolužická srbčina

Rozdiel medzi nimi je väčší ako medzi slovenčinou a češtinou. Hornolužická srbština je viac podobná starej čestine z 15. storočia. Dnes ju používa asi 40 000 ľudí. Dolnolužická srbština je viac podobná poľštine, dnes ju používa asi 10 000 ľudí.

Srbčina sa vyučuje na základných a stredných školách ako prvý, druhý alebo cudzí jazyk. V Brandenbursku a Sasku existuje aj televízne (ORB, Ostdeutscher Rundfunk Brandenburg) a rozhlasové vysielanie v tomto jazyku, aj keď len niekoľko minútové resp. niekoľko hodinové.

Srbčina sa vyučuje aj na kurzoch v Budišíne a Chotebuse. Učitelia sa učia na Inštitúte srbských štúdií na Univerzite v Lipsku. Lužickí Srbi majú aj vlastnú organizáciu - Domowinu.

 

(македонски)

 

ЗАПАДНИ СЛОВЕНИ ЛУЖИЧКИ СРБИ

Лужичките Срби (Serbja) се словенски народ кој припаѓа на западната група словенски народи и јазици. Главно се населени во Југоисточна Германија во градовите Бауцен и Котбус и нивната околина. Нивниот број е околу 20.000.

Ти самите себеси се нарекуваат Serbja, а својот јазик го нарекуваат Serbski или Serbšće. Меѓутоа тие немаат никаква врска или сличност со Србите кои живеат на Балканот, а поради тоа што се населени во регионот Лужица (Југисточна Германија и Југозападна Полска) ја добиле претставката Лужички, за да се разликуваат од Србите кои живеат на Балканот.

 

 

 

(esperanto)

 

LUZACIO

 

Luzacio (suprasorabe: Łužica, malsuprasorabe: Łužyca; pole: Łużyce; ĉeĥe: Lužice) estas historia teritorio dividita hodiaŭ inter landoj de Germanio (pli granda parto) kaj de Pollando. Enkadre de Germanio ĝi estas dividita inter la federaciaj landoj Saksio kaj Brandenburgio. La pola parto estas dividita inter la vojevodioj Malsupra Silezio kaj Lubuŝio. Historie Luzacio dividiĝas en Supran Luzacion (oriente regionoj de Görlitz – suprasorabe: Zhorjelc, ĉeĥe: Zhořelec) kaj okcidente de Bautzen – (suprasorabe: Budyšin, ĉeĥe: Budyšín), kiu estas pli proksime al Ĉeĥio kaj Malsupran Luzacion (kun centro de Cottbus (malsuprasorabe: Chóśebuz, ĉeĥe: Chotěbuz), kiu estas pli norde. En Luzacio antaŭe loĝis slavoj, kiuj (kiel minoritato) ĉi tie vivas ĝis hodiaŭ – la soraboj.

 

Nomo Luzacio (Losicin, Lonsicin) estas unuafoje dokumentita en la jaro 932, dum tribo de luzacianoj jam en la duono de la 9-a jarcento. La nomo Luzacio devene, kaj poste ĝis la komenco de la 15-a jarcento, markis sole teritorion de Malsupra Luzacio (eksa Orienta Marko).

En malnovepoko la teritorio estis loĝigita de ĝermanaj hermunduroj, langobardoj kaj vandaloj, fine de la 6-a kaj komence de la 7-a jarcentoj ekprenis iliajn sidejojn slavaj triboj de soraboj: en Supra Luzacio precipe milĉanoj (Bautzen) kaj bjezunĉanoj (Görlitz), en Malsupra Luzacio poste luzacianoj. Jam ekde la 8-a kaj la 9-a jarcentŝanĝoj la orienta limregiono de Luzacio fariĝis celo de ekspansiemo de franka, poste de Orientfranka Regno. Tiu kreis ĉi tie en la dua duono de la 9-a jarcento Orientan Markon. Sub gvido de precipe saksiaj feŭdoestroj ĉi tie estis okcidente de rivero Elbo (rivero) nove establita Soraba Marko. Samtempe en la jaroj 883 – 897 ĉi tien tuŝis potenco de Grandmoravia regno.

 

 

 

 

 

(Français)

Lusace

 

La Lusace est une région du nord-est de l’Allemagne, aux confins de la Pologne (Silésie) et de la République tchčque (Bohęme), ŕ l’est de la Saxe et au sud du Brandebourg. Son nom est Lausitz en allemand, Łužica en haut-sorabe, Łužyca en bas-sorabe, Łużyce en polonais, Lužice en tchčque, Lusatia en anglais et en latin. On distingue deux parties : Haute-Lusace et Basse-Lusace.

 

 

 

 

 

(Espańol)

Lusacia

 

Lusacia (en alemán: Lausitz, en altosorabo: Lužička o Łužyca y en bajosorbio: Łužica; en checo: Lužice, en polaco: Łużyce) es una región ubicada en el este de Sajonia y el sur de Brandeburgo en la actual Alemania, el sudoeste de Polonia y Silesia en la República Checa. El nombre, de etimología sorbia, significa territorio de los prados pantanosos, abarcando un área de 11.000 km˛ aproximadamente

 

 

 

                                                                 Back to main page | Back to home page  

 

 

po yczki od os b prywatnych pozyczki bez zdolnosci kredytowej online pujcka pred vyplatou p j ka bez p jmu kredyt na dow d prestamos al instante